Poznata je činjenica da je obrazovanje i vaspitanje potomstva osnovni nosilac kulturnog progresa i duštvenog razvoja određene zajednice ljudi. Pri tom se ne sme izgubiti iz vida da se vaspitanje i obrazovanje primenjuje jos od najranijih oblika društvene zajednice, i gradeći osnovno kulturno nasleđe, prenosi sa kolena na koleno, kroz sve istorijske periode i različite organizacije života. To materijalno i kulturno blago sačuvano i negovano kroz vekovne borbe i istorijske tokove u sadašnjem istorijskom momentu je uvedeno u porodične okvire. Porodica postaje stub - nosilac kulturnog nasleđa, a samim tim i čuvar tradicionalnih kulturih vrednosti u celini.

     "Umetničko stvaranje jedna je od onih snažnih osobina ljudske duše, bez koje naprosto ne mozemo zamisliti čoveka, kao što ga ne možemo predočiti bez dara za govor. Dar za umjetnost, bilo koje vrste, stoji u neposrednoj vezi sa svim drugim velikim pojavama ljudskog uma. U koga je naroda taj dar veći, u onoga je i čitava narodna duša bogatija."

     "Pesma je nekada bila funkcionalno vezana za sve oblike sezonskih poslova u polju, kod stoke i u nekim domaćim poslovima. Ona je takođe bila deo raznih praznovanja, tuge i radosti, a u nekim svojim vidovima, kao na primer u obrednoj ili epskoj pesmi, nosi u sebi značenje nekadašnjih predstava o religiji i svetu, o istoriji i moralu."

     Klasifikacije igračkog folklora

     Klasifikacije igračkog folklora za svaku naciju i za svaku etno oblast stvaraju posebne poteškoće i predstavljaju najzahtevniji i najteži deo oblasti teorije folklora. U svakom slučaju, kod klasifikacije se ne polazi samo od opštih kriterijuma, već i od specifičnosti konkretnog igračkog materijala, naročito ako je u pitanju folklorna građa dugog evolutivnog razvoja. Ovo pitanje je svakako jedno od najaktuelnijih kada je u pitanju srpska orska građa. Posto svi pisani tragovi i dokumenta o igračkim pojavama pripadaju relativno novijoj istoriji, grupisanje prikupljenog igračkog materijala na osnovu starine moguće je izvesti samo studioznom analizom i poređenjem sa istorijskim, kulturnim i umetničkim događajima, prateći život našeg naroda u različitim istorijskim epohama. Pritom, u svakom slučaju, ne možemo da govorimo o tačnim datumima i godinama stvaranja nekog igračkog obrasca.

     "U okvirima starih patrijahalnih kulturnih shvatanja u Srba pojam i reč muzika ne postoji. Ovaj opšti pojam izražavan je u narodu konceptom pesma i svirka, tj. ono što se peva i ono sto se svira. Reč muzika ušao je u narodnu upotrebu u tokovima raznih akulturacionih procesa, pa je zato dobijo i svoje posebno značenje."

    Kliknite ne sliku da je uveličate.

     Šta i kada narod peva

     Pesma je nekada bila funkcionalno vezana za sve oblike sezonskih poslova u polju, kod stoke i u nekim domaćim poslovima. Ona je takodje bila deo raznih praznovanja, tuge i radosti, a u nekim svojim vidovima, kao na primer u obrednoj ili epskoj pesmi, nosi u sebi značenje nekadašnjih predstava o religiji i svetu, o istoriji i moralu. Narodna pesma je egzistencijalno bila uzglobljena u život stare patrijarhalne zajednice koja je u ovom trenutku uveliko u izumiranju."

     "U zivotu starije seoske zajednice narodna muzika je imala izrazito društvenu fukciju. Za svaku melodiju odnosno pesmu znalo se vreme i mesto izvođenja, pa je svaka imala i svoje atributivne odrednice koje su označavale priliku u kojoj se pesma izvodila. Tako su sve zajedno činile jedan sistemski ciklus koji se po svojoj suštini delio na dve grupacije:

a) narodne pesme u tokovima rada i svakodnevnog života, ili posleničke pesme:
prelske, kosačke, žetelačke, beračke, kopačke, oračke, čobanske.
Ove pesme imaju funkciju društvene komunikacije.

b) narode pesme u prilikama praznovanja porodice ili šire seoske zajednice:
koledarske, lazaričke, đurđevdanske, jeremije, kraljičke, dodolske, krstonoše, pri rođenju, svadbarske, pri ispraćaju, slavska, tužbalica.

     Kako narod peva

     Vokalni stilovi (kategorije) narodnog pevanja:

1) pevanje "na glas" i
2) pevanje "na bas"

     Pevanje "NA GLAS"

     Pevanje "na glas" je starovremensko pevanje. Može biti jednoglasno i dvoglasno. Za ovaj vokalni stil karakterističnije je dvoglasno pevanje.

     Dvoglas zapadnog dela Srbije ili diarski dvoglas obuhvata istočni deo dinarske oblasti. Karakteristični harmonski interval je sekunda, te se još ova kategorija naziva i dinarski sekundi dvoglas. Slobodan ritam i otegnuto, glasno pevanje karakterišu ovaj stil.

     Prvi glas u ima solo ekspoziciju na početku pesme, a zatim premeštanje ili "usecanje" u drugi glas, odn. spuštanje vodećeg glasa ispod pratećeg. Prvi glas silazi za veliku ili malu sekundu ispod finalisa (d1-g) koji drži drugi prateći glas. Najčešći intervali su prima intervali - jedan to, sekudi interval, kada se melodijske linije dva glasa mnogo ne razlikuju. Za drugi glas se kaže da pripomaže pošto pesma ne sme da se prekine.

     Dvoglas istočne Srbije obuhvata istočnu i jugoistočnu oblast Srbije. Ima borduski karakter. Najvažniji interval je velika sekunda iznad finalisa. Sekundom se "razvrsta" melodija, pravi rupa u melodiji. To se posebno dešava u kadenci kada se prvi glas posle držanja sekunde naviše od ležećeg tona vraća na ležeći ton. Prvi glas peva melodiju, a prateći glas peva ležeći ton sa ispevavanjem vokala ili zadnjih slogova stiha ili izvodi ležeći ton i ispevava reči pesme zajedno sa vodećim glasom.

     U centralnom i južnom delu Srbije između Južne Morave, Zapadne Morave i Ibra peva se jednoglasno. Naziva se i pevanje na "glas". Peva pocimalja i jedna ili dve koje je prate. Da bi se postiglo lepo izvođenje, po pravili pevačice moraju imati istovetnu boju glasa.

     Pevanje "NA BAS"

     "Pevanje na bas predstavlja noviju praksu narodnog muzičkog izražavanja. ... u ovo pevanje je narodni stvaralac ipak preneo i neke principe i elemente iz starije muzičke prakse. Solo početak u melostrofi, na primer, predstavlja zajedničku karakteristiku i starije i novije dvoglasne prakse u Srbiji."

     "Pojava sekunde u dvoglasu, naročito u kadenci pre završne kvinte, podseća na završnu sekundu u starijoj "na glas" praksi ..... sekunda je izgubila svoju kadencijalnu funkciju i dobila prolazni karakter, a kvintno sazvučje svojim dužim trajanjem preuzelo je završnu tačku muzičke misli."

     Ovaj kategorija pevanja preovlađuje u zapadnoj Srbiji i zapadnom delu Šumadije. Intervalske veličine su čista kvinta u polukadenci i kadenci i terca, velika ili mala. Ritam pesama je stabilniji, melodija je silabična, dok tempo varira.

     U Pomoravlju prateći glas sledi melodiju najčešće u tercama i završava malom tercom ispod finalisa. Isto se javlja i kod vojvođanskih Srba, ali sa kvintnim dvoglasnim završetkom. Melodiju započinje i vodi jedan pevač, a ostali se pridružuju posle njegove ekspozicije, na tačno određenom mestu.

     U istočnoj Srbiji karakterističan je upev "oj" i "ej". Posle otpevanog upeva, jednog ili dva stiha ostali se pridružuju pevaču koji započinje melodiju.

     Dvoglas u Šumadiji zasniva se na tercama i prolaznim sekundama, a karakterističnu harmonsku vrednost ima čista kvinta u polukadenci i kadenci. Najzastupljenije je pevanje "na bas". Prisutan je i sekundni dvoglas, ako i jednoglasno pevanje.

     U zapadnim krajevima peva se "na bas", dok se u središnjem pojasu šumadijskih sela susreću sekundni dvoglas i jednoglsani vokalni oblik. U sekundnom dvoglasu posle uobičajene kvinte na kraju melodije neočekivano se pojavljuje sekunda na finalisu.

     Priče iz naroda .......